Sisitematizacija elemenata aikidoa koje, za potrebe podučavanja, predlažu različiti majstori je veoma raznolika. Razlog leži u tome što O Sensei nije imao strogo određene tehnike, ni metodično obučavanje, već je radio prema trenutnoj inspiraciji. Govorio je da je tehnika sve ono što trenutno i spontano izražavaš. Zbog toga su njegovi učenici morali sami da vrše sistematizaciju tehnika, ali i drugih elemenata koje je O Sensei pokazivao. Kako se način rada, pa čak i način izvođenja tehnika menjao kod O Senseia tokom godina, tako su i njegovi učenici koji su u razlčitim periodima počinjali da treniraju, zajedno sa ličnim doživljajem onoga što od njega vide i primaju, imali različite sistematizacije, pa i nazive pojedinih kretanja i tehnika. Ovakav stav O Senseia se može pojasniti na sledeći način. Naime, oko 1935. godine grupa starijih učenika je tražila od majstora Uješibe da propiše određena pravila za vežbanje. Trebalo je da ta pravila posluže kao neka vrsta ’kućnog reda’. Tako je O Sensei tada napisao šest preporuka koja su kasnuje postala poznata kao ’Podsetnik za vežbanje Aikidoa’. Jedna od tih preporuka glasi: ’’Instruktori podučavaju samo mali deo veštine. Njenu svestranu primenu mora sam otkriti svaki učenik kroz kontinuirani trening’’. Zbog toga se danas mogu uočiti značajne razlike kod majstora visokih zvanja, kako u izvođenju tehnika, teko i u primeni i podučavanju drugih elemenata Aikidoa.
Aikido trening se sastoji od:
- Uvodnih elementa
- Pripremnih vežbi
- Aikido tehnika
- Dopunskih veština
Budući da svaki trening predstavlja jednu celinu, a kako se navedeni segmenti međusobno preklapaju, to ova struktura treninga ne mora uvek biti ovako koncipirana. Ipak, svaki Aikido trening treba početi – uvodnim elementima.
Uvodni elementi
Uvodni elementi imaju vrlo važnu ulogu pri pristupanju svakom treningu. Oni predstavljaju mentalni, odnosno, duhovni prelaz sa svih aktivnosti pre treninga, i uspostavljanje opuštenosti i koncentracije za predstojeći rad. Zato ove vežbe imaju meditativni karakter, i mogu se zasebno vežbati.
U ove elemente spadaju:
– Seiza
– Rei
– Gašo
– Kokju
Seiza je tradicionalni japanski način sedenja na tatamiju, i zajedno sa položajem kod koga su noge ukrštene (zahopoložaj, nama poznat kao ’turski sed’), predstavljaja jedini dozvoljeni položaj u kome se sedi kako na Aikido treningu tako i u tradicijonalnoj japanskoj kući. Seiza položaj karakteriše sedenje na petama povijenih i rastavljenih kolena, gde je površina oslonca na potkolenicama i gornjim delovima stopala. Pogodnost ovakvog položaja je što rasterećuje kičmu, i omogućava drženje ispravljenih leđa bez većeg napora. Glava je u produžetku kičmenog stuba sa bradom blago nagutom na dole. Ruke su opuštene sa šakama oslonjenim na nadkolenice. Zbog svojih karakteristika, Seiza položaj je pogodan za meditaciju. Međutim, duže sedenje u Seizi može dovesti do smanjenja cirkulacije i izazivanje bola u nogama ispod kolena, budući da je težina tela na njima, ali to se može otkloniti korišćenjem jastuka ili klupice za tu namenu.
Seiza na početku i na kraju treninga ima posebnu ulogu. Na početku, ona predstavlja uvod, duhovnu pripremu za trening. Treba zaboraviti na sve ono čime smo bili obuzeti u toku dana, istisnuti iz sebe probleme i napetost. Oči su zatvorene, telo opušteno, pažanja usredsređena na tačku u donjem stomaku (Chudan No Tanden), uz istovremenu kontrolu disanja. Ovde se radi o kontrolisanom stomačnom disanju kroz nos. Posle kraćeg udaha, vazduh se jedan momenat zadržava, dijafragma spušta, a nakon toga sledi dug lagan izdah. Po završetku izdaha opet se na momenat zastaje, a zatim započinje novi ciklus. Ovakva tehnika disanja se koristi kroz sve naredne vežbe.
Na kraju treninga Seiza ima ulogu smirivanja funkcija organizma, i podsećanja na sve ono što se na treningu radilo.
Rei je naklon, i predstavlja uobičajeni način pozdravljanja u Japanu. Može se izvesti u sedećem i stojećem položaju. Osim pozdrava, on ima i ulogu izražavanja poštovanja, a u okviru Aikido treninga i zahvalnosti, uvažavanja i iskrenosti, učenika prema instruktoru, jednog vežbača prema drugom itd. Na početku i na kraju treninga, Rei se izvodi iz Seizapoložaja pregibanjem u zglobu kuka, pravih leđa, uz oslanjanje dlanovima na pod ispred kolena,do dovođenja tela paralelno sa podlogom. Poštovanje forme ne bi trebalo ni u jednom momentu da pređe u formalnost, jer ovaj čin izražava unutrašnje stanje smirenosti, stabilnosti, i sigurnosti uz sve one ranije iznete elemente, tako da Rei predstavlja fizičku manifestaciju duhovnog.
Gašo je položaj spojenih dlanova, ispred grudi ili lica, i spojenih peta, u kome se uspostavlja maksimalna duhovna smirenost – Anđodaza (Anjo Daza). Zadržava se ritam disanja, koji je započet još od Seiza položaja, dok položaj ruku sa spojenim dlanovima treba shvatiti kao fizičku prepreku svim mislima, kao zatvoren krug energije. Svaku misao, koja se pojavi, treba propustiti, a pažnju usmeriti na tačku između obrva Đodan no tanden (Jodan No Tanden), uz osluškivanje zvuka koji nestaje. Gašo je potraga za zvukom tišine, tj. onim što ostaje, kada se zanemare svi nadražaji koje registruju naša čula. Ovakvo stanje najbolje je opisao majstor Jasutani (Yasutani, H.) u svom delu «Knjiga pažnje», rečima: ’’Dokle god vetrovi mišljenja uznemiravaju vodu prirode sopstva, ne uviđamo da Mesec istine nikad nije prestao da sija’’.
Kokju, u prevodu sa japanskog jezika znači disanje. U Aikido treningu označava sistem vežbi disanja i meditacije različitih forimi. U osnovi se koristi ista tehnika kontrolisanog stomačnog disanja objašnjenog u okviru položaja Seiza. Različite vežbe podrazumevaju različite forme pokreta ruku, ili celog tela, koje prate disanje. Važnu ulogu ima i imaginacija, koja im daje meditativni karakter. Sa udahom, vežbač zamišlja kako energija, ulazi kroz pet najosetljivijih tačaka (dlanovi, tabani i teme glave), dolazi do čudan-no tandena (tačka koja se nalazi na oko 5 santimentara ispod pupka, koja predstavlja fizički centar tela), tu pravi krug i ponovo istim putem izlazi iz tela. Na taj način se organizam pročišćava, oslobađa od negativne energije i osvežava novom.
Razmišljajući o tome koja je energija nama tako potrebna da bi preživeli, dolazimo do zaključka da je to kiseonik. Čovek bez hrane može da izdrži mesec dana, bez vode dva do tri, ali bez kiseonika samo nekoliko minuta. Uzimajući u obzir, naravno, da je kiseonik neophodan za sagorevanje materija koje uzimamo hranom. Zato pravilno disanje ima esencijalan značaj za zdrav i dug život. Ljudi sve više vode računa o hrani i piću, ali se na pravilnost disanja i dalje nedovoljno obraća pažnja. Vežbe disanja – Kokju ho, se osim individualno, mogu izvoditi i u parovima, ili grupno, čime se uz usklađivanje fizičkih pokreta, ritam disanja partnera dovodi u sklad, a time i ostvaruje, sveukupna harmonija vežbača, kojoj aikido teži.
Najviši oblik Kokju vežbi, jesu same tehnike, u kojima onaj koji ih izvodi, oblikuje i usmerava pokret i energiju onoga koji napada, ne sukobljavajući se ni jednog trenutka sa njim. Te dve energije nisu suprotstavljene jedna drugoj, već zajednički ostvaruju harmoniju oblikovanu u raznovrsne tehnike Aikidoa.
Značaj i značenje duhovnih aspekata Aikidoa, koji inače, čine njegovu suštinu, se teško mogu shvatiti prepričavanjem iskustava učitelja ili neke druge osobe. Ona samo predstavljaju smernicu u ličnoj potrazi za pravim putem. Zato su ovi uvodni elementi od suštinskog značaja, ne samo ljudima koji se bave aikidoom, već za sve koji ih primenjuju, kako bi spoznali prirodu sopstva.
Milan Ilić instruktor4. Dan Aikikai Hombu Dojo