Dojo je japanska reč za mesto na kome se vežba, medjutim to ne podrazumeva samo salu ili teren na kome se obavljaju fizičke aktivnosti.
Dojo treba imati i duhovnu dimenziju koja vežbanju daje karakter edukacije, usavršavanja, t.j. izučavanja nečega čime se bavimo. U japanskom mentalitetu je da pri svakoj aktivnosti čovek bude potpuno posvećen onome čime se bavi.
Na taj način ta aktivnost povratno utiče na njega, da sagleda sebe na novi način, izgradi disciplinu i dostigne visok nivo veštine, neprekidno napredujući, kako telesno tako i duhovno.
U Dojo-u treba da postoji atmosfera poštovanja i smirenosti, poput čoveka koji ide odredjenom stazom znanja (izučavanja), što je prevod reči “do”.
Mesto koje možemo nazvati “čelom” sale, u Dojo-u se naziva “šomen”. Pri ulasku u Dojo, iskazujemo poštovanje, (to je naše svetilište znanja, veštine, duhovnog napretka i zdravlja), naklonom u klečećem položaju (seiza) pri čemu smo okrenuti prema šomenu. Sam čin naklona u nama stvara potrebu da onome što radimo budemo posvećeni, a prema osobama sa kojima vežbamo stvorimo odnos saputnika pri napredovanju na zajedničkom putu.
Zbog svega navedenog Dojo uvek treba da bude čist i uredan, o čemu se sa osećanjem časti brinu svi koji ga koriste. Dojo čistimo i uredjujemo iz lične želje da mesto na kome učimo i vežbamo bude što lepše, čime i mi sami lakše dolazimo do rezultata.
Aktivnosti u Dojo-u bi trebale biti takve da ne narušavaju njegovu harmoniju i duhovnost. Zbog toga se najčešće u njemu obavlja samo jedna i vrlo mali broj aktivnosti povezani na odredjeni način.
