Kratka istorija borilačkih veština u Japanu

Kratka istorija borilačkih veština u Japanu

U Heian periodu (794—1185) osnovne veštine japanskog ratnika bile su jahanje i streličarstvo, ali kako je vremenom pešadija postajala sve brojnija, dominantnu ulogu prevashodno preuzima korišćenje mača, helebarde, koplja kao i borba golim rukama. U poznatoj literature i urbanoj mitologiji japanskih borilačkih veština svi vidovi duhovnog i religioznog u njihovoj modernijoj varijanti pripisuju se uticaju Zen budizma. Tokom Muromaći perioda (1392 – 1573), zen meditacija postal je popularna među feudalnim gospodarima kao način na koji su njihovi ratnici pripremali svoj um za borbu.

Međutim, i druge religiozne ideje takođe su uticale ne japanski budo. Tako je i jedno od verovanja bilo da veliki fizički napor doprinosi pročišćenju duha. Ideja očišćenja u japanskim borilačkim veštinama dolazi upravo iz drevne japanske šintoizma gde su kamiji (bogovi ili duhovi), za razliku od ljudi, pročišćeni. Pročišćenjem sebe priblišavamo bogovima. Veruje se da su prve borilačke veštine u Japanu osnovane u XV veku, u hramovima Katori i Kašima. Međutim, kako je u Tokugava period (1600 – 1868) zavladao mir tako su borilačke veštine postale sredstvo za postizanje duhovnog razvoja isto koliko i za postizanje pobede u oružanoj borbi.

Tri čoveka sa početka XVII veka, svojim delima su japanskim borilačkim veštinama obezbedili filozofsku i duhovnu osnovu za narednih 400 godina. Jedan od njih je Mijamoto Musaši, autor knjige “Pet prstenova”, zatim Jagju Munenori, u svoje vreme osnivač vodeće škole borilačkih veština i učitelj tri generacije šoguna, sa knjigom “Ratničke porodične tajne” i treći je Takuan Soho, zen monah i majstor čajne ceremonije sa svojim delom “Oslobođeni um”.

Vremenom su se borilačke veštine u Japanu sve više udaljavale od svog izvora. Promene nisu bile trenutne. Ipak, trebalo bi da su svrha i cilj vežbanja i dalje ostali isti.

Cilj borilačkih veština jeste da se usavrše i telo i duh (kokoro-srce, duh, duša). Fizički trening je aspekt koga je većina vežbača jedino svesna. Ipak, fizikalija predstavlja samo spoljašnju veštinu i čak nije neophodna za glavni cilj borilačkih veština. Najniži nivo u borilačkim veštinama je mogućnost da suparnika pobedite primenjujući fizičku snagu. Sledeći nivo je mogućnost da protivnika pobedite ne koristeći grubu snagu, dok na najvišem nivou silu i ne koristite jer ste stekli sposobnost da izbegnete konflikt – tada niko i neće želeti da vas napadne. Tako je najviši cilj borilačkih veština razvijanje sopstvenog duha, srca i duše.

 

Preuzeto iz knjige Aikido učenje Moriheja Uešibe

Leave a Reply

Your email address will not be published.

7 − six =

Back to top